Iako se vjerojatno svatko kroz maglu još kao dijete sjeća, kad bi gledao nogometne utakmice, pogleda na gostujuće navijače, prepoznajući radosno i navijače svog kluba malo tko zna zapravo kako je počelo organizirano navijanje u Hrvata na prostorima bivše Jugoslavije. Iako je Torcida trajala od 1950. godine , kako to zapisi kažu, ova moderna, današnja Torcida, kakvu je poznajemo, svoje korijene sadrži u početku osamdesetih godina prošlog stoljeća kad povijest bijele navijačke vojske počinju ispisivati neki novi, nabrijani klinci koji će iz korijena primijeniti način na koji se navija.Neki od njih su još na tribini. Evo kako je to počinjalo. Iz ruke jednog od sudionika, koji pisali povijest
Istina je kako je Torcida osnovana 1950. ali ipak bi bilo malo prenategnuto tvrdit da je cilo to vrime postojala u ovon današnjen obliku. Čak i da je, ovo je priča o jednoj novoj generaciji navijača. Generaciji koja s osnivačima Torcide iz 1950 osin ljubavi za Hajduka nema baš ništa zajedničko. A ta nova generacija navijača stupila je na scenu ovin gostovanjen. Sve će to dovest i do obnove same Torcide, a ovo je uvod u to.
U to doba Riva je još uvik bila centar Splita. Svi su bili tamo. Svak je ima svoju poziciju i uvik se znalo di ćeš koga nać. Moju ekipu si moga nać ili na pitarima ili u Tome na Matejuški, a ako je bila zima onda i u Dubrovnika na rivi. Svaka ekipa je imala i svoje teme, a tih dana petoga miseca 1981. naša tema je bila samo jedna i zvala se – Beograd.
Tu sezonu Hajduk se sa Crvenon Zvijezdon tuka za prvo misto, ali ta utakmica u Beogradu meni će postat puno važnija po nečemu drugome.
Krenili smo za Beograd. Mislin da nas je bilo oko 200. Tada još nije bila formirana, ono šta danas zovemo «jezgra». Realno, radilo se o kvartovskin ekipama koje su svaka za sebe organizirale put. Nije Split baš toliki grad da se ne bi međusobno poznavali, ali ipak nije to bila jedna organizirana grupa.
Misec dana prije toga, «pirotehničar» Kule iz Vranjica je iša u JNA. Prije nego je otiša meni je da raketu, baklju i dimnu, ali nije mi ih da bezveze. Naglasija je da je to baš za tu utakmicu, za Marakanu. Usput, dimna je bila ona ogromna šta dimi po ure.. Od silaska s vlaka još smo se uvik svi držali u grupi i u korteu išli do hotela Palas. Kad smo već izašli sa stanice ubra san da san u onoj strci pri izlasku iz vlaka zaboravija ponit dimnu! Vratija san se nazad i naša je u konduktera koji nije ima pojma o čemu se radi pa mi je bez problema vratija jer je bila zamotana u crnu kesu od škovaca.
Izlazeči ispod volta od Beogradske stanice na ulicu di je bila ona taksi stanica prvo san vidija Masla na kozi latašici (Tomosov motor) kako piči ulicon isprid stanice i promislija san di je prije maka kozu? Dvi minute posli ponovo Maslo na kozi ali ovi put Šiško sa Bača iza njega cili sritan sa Hajdukovon zastavon u ruci.
To i sva sljedeća gostovanja u Beogradu vodstvo i igrači Hajduka odsidali su u hotelu Palas. Zato je i naša polazna točka svakog gostovanja u Beogradu bija onaj park priko puta hotela. Tako je bilo i ovi put. Ka šta san reka, od kolodvora do Palasa smo došli u jednoj grupi ali već nakon nekih uru vrimena počele su se odvajat manje grupe i razvlačit po gradu. Naša grupa večinon sastavljena od momaka iz Varoša i Radunice je nešto poslin krenila put Marakane. U prolazu priko onoga platoa iza zapada Marakane pokupili smo par šalova od njihovih indijanaca. Ništa spektakularno. Poslin san od ekipa sa Kmana i Brda čuja da su oni imali par okršaja po gradu. Ne znan detalje samo znan da niko od njih nije bija ozljeđen i da su bili solidno opremljeni trofejima u vidu navijačkih rekvizita crveno-bile boje..
Posli, na utakmici smo palili te njihove zastave i šalove. Zbog tih slika, milicija je kad smo se vratili u Split, Čubi iz Radunice otela foto aparat i negativ, a ove slike sa te utakmice sačuvane su pukon slučajnošču.
Inače to je još uvik bilo vrime navijačkoga romantizma. U prijevodu to znači da nas milicija još nije počela pratit na svakon kantunu. Cili dan bi se muvali po gradu a od milicije nigdi nikoga. Isto tako nije bilo pritresa na ulazu u stadion. Ako ga je i bilo, bija je bezvezan i zato mi uopće nije bija problem unit onu baklju koju mi je da Kule. Tomo Vrekalo je unija raketu, a Toni Štambuk dimnu. S obziron da se radilo o ipak velikon važu Toni je umota važ u jaketu i jaketu pribacija priko ruke tako da se nije vidila.
Marakana je ogroman stadion. Dok joj se približavaš, izvanka se i ne čini baš tolika, ali kad uđeš unutra...ostaneš paf! Malo se čak i usereš. Ka da se zemlja otvorila prid tobon. Tada je primala oko sto iljada ljudi. To su tadašnja dva Poljuda. Eto tolika je.
Stadion nije bija pun ali je bilo priko pedeset iljada ljudi. Usrid te Marakane, Gire s Manuša se sa juga sjurija na teren i usrid zvijezdinoga hrama na centar terena zaboja Hajdukovu zastavu! Marakana je ekspolodirala, a pravu stvar je napravia kapetan Hajduka Šurjak jer ga je zagrlija i odveja do juga di smo mu priredili prave ovacije.
Nas je na jugu bilo tristotinjak. Ko je bija na jugu zvijezdinog stadiona zna da su tamo skale jako široke. Bez problema mogu tri čovika jedan iza drugog stat na jednu. Tomo se razvalija po tin skalama isprid mene i s raketon u ruci me pita – a kako se ovo pali? Taman san se nageja da mu objasnin kako prvo triba povuć osigurač kad –ššššššššššššššššššššššš !!!!!! Dan danas mi nije jasno kako me ta raketa nije pogodila, proletila mi je milimetar od trepavice !
Dimna je svršila na krov od jugoistoka i dimila..i dimila..i dimila..a baklje evo na slici.
Ako zanemarimo taj incident sa raketon (a i on je na kraju dobro svršija) stvari su se toga dana odvijale jako povoljno za nas. Sve je išlo glatko i nije bilo nikakvih problema. Čak je i Hajduk dobro igra i tuka 3:1! A onda je tribalo krenit ća. Ka šta san i reka, u to vrime nije bilo milicije koja bi te držala na tribini dok se stadion ne bi ispraznija a onda te sa stadiona pratila do vlaka.
I tada ka i svako gostovanje u Beogradu posli toga imalo je svoje finale - izvlačenje sa stadiona i put do željezničke stanice. Zajebana misija. Prije utakmice se još i možeš nekako zajebavat po gradu, ako te ko i napadne to će bit manje grupe. Po svršetku utakmice večina Ciganskoga sjevera kreće prema jugu. Pogotovo ako si radija ono šta smo mi radili prije utakmice. Sad dolaze na naplatu oni oteti šalovi i ono paljenje njihovih zastava. Sad oni koje smo tukli prije utakmice dolaze sa pojačanjen i traže osvetu!
Jedna od uobičajenih taktika povlačenja sa protivničkoga stadiona je izlazak petnaestak minuti prije kraja utakmice. Ta taktika može upalit kad domaći vode i njihovi navijači žele dočekat kraj utakmice i slavlje. Ovaj put domaći su gubili i nije bilo šanse da u zadnjih petnajst minuti stignu dva gola zaostatka. Ne razmišljajući tada o tome, nas stotinjak je ipak pokušalo petnajst minuti prije kraja utakmice neprimjetno napustit stadion. Dok smo se približavali platou iza zapada čuli smo huk, zvuk stampeda koji nan se približava.
Mi tada nismo bili iskusna i uigrana ultra navijačka grupa, ka šta san i reka. Ovo je bila nova generacija navijača i naše prvo jače gostovanje. Iako se radilo o splitskin mangupima, momcima koji imaju muda i ne biže od fajta, ovo je ipak bilo nešto drugo. Na nas je jurišala horda Cigana. Koliko ih je bilo ne znan ali bilo ih je pun kurac. Ogromna bisna masa koja urliče i juriša na nas. Sičan se da ih je pridvodija neki lik žute kose i brade sa štangon u ruci. Možda bi to sve prošlo i malo bolje po nas da nas nisu u startu sasikli artiljerijon. Deseci boca letile su na nas. Djelovali smo ka razbijena vojska. Nije da nismo pružili nikakvi otpor, ali to je sve bilo očajnički, u povlačenju. Stirali su nas prema onoj bus-stanici nasuprot zapada, u Ljutice Bogdana. Neki smo uspili uć u gradski bus koji je slučajno naletija a neki su nastavili prema stadionu JNA. Bajić sa Bača je nosija najveću zastavu koja nije mogla uć u bus.Nije je tija bacit pa je nastavija s njon trčat prema JNA. Tomo Vrekalo je iz vlaka ima oni lanac šta visi između dva vagona i uspija je s njin prilično solidno uvatit nekoliko njihovih. Rezultat je bija takvi da su Cigani demolirali i nas i cili autobus.. Jebiga, razbilo nas ka stare kante. Puno krvavih glava je bilo u povratku a neki uopće i nisu stigli na vlak. Osim razbijenih glava uspili su nan i otet dvi zastave. Jedna od te dvi je i ona Bajićeva. Zapalili su ih sljedeće prvenstvo u deveton misecu..
Nekad dobiješ, nekad daš.
U Beogradu nismo bili dugo, skoro dvi nedilje. U korteu smo išli nas stotinjak prema hotelu Palace a samin tin i parku priko puta hotela koji je posta naša stalna baza u Beogradu. S kolodvora do Palaca pa onda dalje. Čuja san nekad neke priče kako su nas neki tražili po Beogradu ali nas nisu mogli nać -glupost. Ko god nas je tražija moga nas je nać uvik na isto misto - park priko puta hotela Palace. Ovaj put se nismo baš nešto odvajali i najdalje smo išli do one samoposluge ispod ili do hotela. U grupi se išlo i na utakmicu. Svi osin nas desetak koji smo se zadržali u hotelu pokušavajući od igrača užicat karte za utakmicu. Dok smo nas desetak sidili u atriju hotela skužili smo da se vanka skupljaju Grobari. E sad, jesu li oni zakasnili namjerno ili slučajno ali naših u parku više nije bilo. Jesu li znali da je nas samo desetak u hotelu a da ostali šetaju gradon na putu do JNA također ne znan ali znan da smo Vele s Kmana, Žuti iz Varoša i ja izašli isprid njih. Tada san upozna vođe partizanovih navijača koji će poslin uć u njihove mitove i legende – Pampija i Trlaju. Njih dvojica su nan prišli. S njima je bija i Vojvoda (to nije onaj zvijezdin Vojvoda koji će se pojavit kasnije). Nas trojica, njih trojica. Okolo je bilo još Grobara ali neman pojma koliko. Pampi je cilo vrime muča a Trlaja je drža miting. Trlaja je ima nekakav svileni šal sa dva partizanova grba na kojen je kemijskon bilo napisano «Beogradska zvona zvone da pozdrave šampione». Vele mu je čak u jednom trenutku i skinija taj šal pa ga je počeja podjebavat za to «šampioni». Trlajin miting se sastoja od nekakvih provokacija tipa «kako ćete na utakmicu» i slično. Šta bi se dogodilo da smo krenili nanoge na utakmicu – ne znan. Vjerojatno bi dobili u jaketu, ali nismo.Na kraju smo nas deset išli autobusom s igračima Hajduka do stadiona JNA. Na stadionu JNA bilo je oko trideset pet iljada ljudi i navijali smo cilu utakmicu. E, da – Hajduk je dobija 4:0.
Nakon utakmice uvik ista priča. Triba doć od stadiona do željezničke stanice. Neki ljudi naša tadašnja gostovanja u Beogradu uspoređuju sa W.Hillovin filmon Wariors (Ratnici podzemlja). To je kultni film sa kraja sedandesetih u kojen se jedna banda pokušava vratit u svoj dil grada a pri tome ih sve ostale gradske bande pokušavaju spriječit u tome.
Najveći zajeb je kad ti se dogodi da ipak ne stigneš na vlak. Taj put se dogodilo točno to. Doduše ne zato jer su nas Grobari spriječili u tome nego je sama utakmica igrana nešto kasnije nego inače...i jebiga. Ode vlak za Split bez nas. Srićon, naletija je neki vlak sa kojin smo se uspili dovuć do Vinkovaca. I tako se mi usrid noći stvorimo u Vinkovcima. Bila je to duga noć. Srića pa je počeja šesti misec i nije bilo je toliko ladno pa nije bila frka bit vanka, ali šta moš radit u Vinkovcima cilu noć?? A jebiga i ogladni se.Tako smo bili prisiljeni runbat one limene trafike-dućane.(Naročit pik je ima Maslo na onu limenku od Šiptara tako da je par utakmica posli Šiptar uvik dežura uz limenku a kad nas je jednu utakmicu posli milicija stisla uz Šiptarsku limenku šiptar je pokaza miliciji prston na Masla i reka,svi mogu da jedu za đaba samo ovaj nemože taman da pljati). Ne znan zašto ali steka san dojam da se lokalnoj miliciji to nije svidilo. Kad se situacija s milicijom primirila već je počelo svitat. Grad se budija i ljudi su počeli ića na posal. Inače, u Splitu je vožnja bicikle dičji sport. Ritko ko stariji od četrnajst vozi biciklu. Mi smo tada svatili da svaki čovik u Vinkovcima s biciklon ide na posal. Odjednon se stvorilo stotine bicikli svuda naokolo. I ritko koja vezana! Odma se u nas vratija dičji duh i počeli smo grabit te bicikle.To je bija šou. Vožnja na kolo, proklizavanja, gluparije. Sjebeš jednu biciklu pa onda uzmeš drugu. Izgleda da se miliciji ni to nije svidilo pa su nas opet počeli zajebavat. Zapravo su jedva čekali da nas se riješe. Ta želja in se i ispunila kad je doša neki vlak koji vozi Beograd – Knin. Skuda koji je prije toga vozija biciklu po šinama i škiva miliciji u vlak je uša priko lokomotive, a onda priko krova u vagon. Putem smo demolirali cili vlak a najzanimljivije je bilo uzest one slike šta su visile po kupeima pa ih ka frizbije itali vanka. Točnije, na auta u Bihaću. U Kninu nas je opet dočekala milicija. Stvarno su već počeli bit pomalo dosadni. Doma smo došli onin kaubojskin vlakon sa drvenin sidalima.
Par dana nakon te utakmice uslidiće nešto šta je prilično bitno za povijest navijanja.
Prvi sastanak kvartovskih ekipa na Želji na Bačama sa ciljen da napravimo navijačku grupu.
Ali o tome možda nekon drugon prilikon.
Svršila je i ta sezona 1980/81 i krenila je nova, samo ovaj put u prvome ili jesenjen dilu prvenstva igrali smo u Beogradu prvo sa Zvijezdon pa sa Partizanon.
Na ovu utakmicu sa Zvijezdon krenilo nas je opet stotinjak. Nesičan se da je bilo nekih događanja, osin kad smo išli put hotela Palas,doletila su dva-tri kamena put nas ali nismo vidili nikoga, ni odakle su bačena. Na samoj utakmici na Zvijezdinon sjeveru zapaljene su dvi Hajdukove zastave oduzete u petome misecu. Ona velika, bila, sa Hrvatskin grbon gledajuči sa juga planila je ka šibica. Upalili smo dvi-tri baklje a Maslo i Meštar uletili su priko kanala na teren sa tin da su Masla odma uvatili redari a Meštar je trka put Ciganskoga sjevera sa kojega je utrča Cigan po nadimku Žika i pokuša napast Meštra ali su ga uvatili redari. Uhapsilo je oba dva, a nakon šta ih je malo nabilo u tunelu, pustilo ih je pa je Meštar nanovo kupija kartu i vratija se na jug. Nakon utakmice da san mu svoju jaketu da ga ka ne pripoznaju a vračajuči se na stanicu nesičan se da je bilo nekih problema iza utakmice.
Četvrta utakmica te 1981 godine poklopila se sa datumon osnutka Torcide 28.10.Bila je srida, radni dan. Tu smo prvi put išli u Beograd ka pripadnici navijačke grupe Torcida koju smo neslužbeno obnovili na utakmici protiv Študgarta misec dana prije kad je Ušo sa Kmana napravija prvi ttransparent TORCIDA-VAŠA VIRA VAŠ SPAS.
Iz Splita nas je bilo samo dvadesetak ali ovi put naoružani sa lancima i šipkama. U Kninu su nan dva Cigana ušli u vlak a na stanici ih je bilo pedesetak raspitujuči se koliko nas ide u Beograd. Zdrava je tija da tu dvojicu odma napadnemo i izbacimo iz vlaka ali smo ga u tome spriječili jer smo se bojali da nas milicija ne pokupi jer nan je bija cilj doč u Beograd a ne da nas milicija pokupi u Kninu.
Sičan se da smo nakon toga vrtili bocu rakije u krug i nakon popijenoga gutljaja pivali pismu zamrsija se Mare parangal i sve tako dok nismo popili tu bocu.
U Beograd kad smo došli zateklo nas je masu ladno jutro i krenili smo ka i obično u Palasa užicat koju kartu i izgubit vrime. Kako je bila velika zima a nisu nan dali da budemo u hotelu prvo smo se spustili niže Palasa di je bija oni dućan i tu smo kupili marendu i zabili se u oni volat kraj dućana. Kasnije smo se vratili u park i nakon određenoga vrimena pojavilo se desetak Grobara koji čisto sumnjan da su nas tili napast nego su vjerovatno došli iz znatiželje vidit koliko nas je došlo. Istoga momenta Zdrava je krenija put njih sa šipkon i tu je nastala trka za njima i dvojica, trojica su dobili par udaraca. Znali smo da nakon ovoga nemamo više šta tražit u parku i uputili smo se odatle ća jer smo predpostavljali da će ovi alarmirat ostale Grobare. Muvali smo se ulicama Beograda i povremeno nailazili na Grobare ali nikakve akcije nismo poduzimali. Kad smo došli isprid stadiona JNA u onome parkiću priko puta sjevero zapada u grmlju smo sakrili šipke i lance šta smo imali sa sobon. Ja i Vele B. odvojili smo se na sjeveru od naših i na sredini sjevera pušili i snimali situaciju. U tome snimanju okružilo nas je desetak Cigana pitanjen zašto nismo sa našima poviše ulaza. Na to pitanje Vele mu je odgovoria vas je deset a nas dvojica, dođite za nama pa možemo razgovarat.Mi smo se lagano povukli put naših na ulazu, a oni su ostali di jesu.
Jedini navijački rekvizit koji smo nosili bila je Hajdukova zastava sa Hrvatskin grbon i obisili smo je na ulaz na sjevero zapadu. Malo je reč da su pojedinci na stadionu ostali šokirani.
Kako smo znali da su Cigani na sjeveru i da nas snimaju, odustali smo od toga da izađemo prije kraja utakmice nego smo ostali do samoga kraja, pa smo u toj ciloj gužvi čak u parku uspili uzet oružje i uputit se put grada u ladnu Beogradsku večer.
Tu sezonu Hajduk se sa Crvenon Zvijezdon tuka za prvo misto, ali ta utakmica u Beogradu meni će postat puno važnija po nečemu drugome.
Krenili smo za Beograd. Mislin da nas je bilo oko 200. Tada još nije bila formirana, ono šta danas zovemo «jezgra». Realno, radilo se o kvartovskin ekipama koje su svaka za sebe organizirale put. Nije Split baš toliki grad da se ne bi međusobno poznavali, ali ipak nije to bila jedna organizirana grupa.
Misec dana prije toga, «pirotehničar» Kule iz Vranjica je iša u JNA. Prije nego je otiša meni je da raketu, baklju i dimnu, ali nije mi ih da bezveze. Naglasija je da je to baš za tu utakmicu, za Marakanu. Usput, dimna je bila ona ogromna šta dimi po ure.. Od silaska s vlaka još smo se uvik svi držali u grupi i u korteu išli do hotela Palas. Kad smo već izašli sa stanice ubra san da san u onoj strci pri izlasku iz vlaka zaboravija ponit dimnu! Vratija san se nazad i naša je u konduktera koji nije ima pojma o čemu se radi pa mi je bez problema vratija jer je bila zamotana u crnu kesu od škovaca.
Izlazeči ispod volta od Beogradske stanice na ulicu di je bila ona taksi stanica prvo san vidija Masla na kozi latašici (Tomosov motor) kako piči ulicon isprid stanice i promislija san di je prije maka kozu? Dvi minute posli ponovo Maslo na kozi ali ovi put Šiško sa Bača iza njega cili sritan sa Hajdukovon zastavon u ruci.
To i sva sljedeća gostovanja u Beogradu vodstvo i igrači Hajduka odsidali su u hotelu Palas. Zato je i naša polazna točka svakog gostovanja u Beogradu bija onaj park priko puta hotela. Tako je bilo i ovi put. Ka šta san reka, od kolodvora do Palasa smo došli u jednoj grupi ali već nakon nekih uru vrimena počele su se odvajat manje grupe i razvlačit po gradu. Naša grupa večinon sastavljena od momaka iz Varoša i Radunice je nešto poslin krenila put Marakane. U prolazu priko onoga platoa iza zapada Marakane pokupili smo par šalova od njihovih indijanaca. Ništa spektakularno. Poslin san od ekipa sa Kmana i Brda čuja da su oni imali par okršaja po gradu. Ne znan detalje samo znan da niko od njih nije bija ozljeđen i da su bili solidno opremljeni trofejima u vidu navijačkih rekvizita crveno-bile boje..
Posli, na utakmici smo palili te njihove zastave i šalove. Zbog tih slika, milicija je kad smo se vratili u Split, Čubi iz Radunice otela foto aparat i negativ, a ove slike sa te utakmice sačuvane su pukon slučajnošču.
Inače to je još uvik bilo vrime navijačkoga romantizma. U prijevodu to znači da nas milicija još nije počela pratit na svakon kantunu. Cili dan bi se muvali po gradu a od milicije nigdi nikoga. Isto tako nije bilo pritresa na ulazu u stadion. Ako ga je i bilo, bija je bezvezan i zato mi uopće nije bija problem unit onu baklju koju mi je da Kule. Tomo Vrekalo je unija raketu, a Toni Štambuk dimnu. S obziron da se radilo o ipak velikon važu Toni je umota važ u jaketu i jaketu pribacija priko ruke tako da se nije vidila.
Marakana je ogroman stadion. Dok joj se približavaš, izvanka se i ne čini baš tolika, ali kad uđeš unutra...ostaneš paf! Malo se čak i usereš. Ka da se zemlja otvorila prid tobon. Tada je primala oko sto iljada ljudi. To su tadašnja dva Poljuda. Eto tolika je.
Stadion nije bija pun ali je bilo priko pedeset iljada ljudi. Usrid te Marakane, Gire s Manuša se sa juga sjurija na teren i usrid zvijezdinoga hrama na centar terena zaboja Hajdukovu zastavu! Marakana je ekspolodirala, a pravu stvar je napravia kapetan Hajduka Šurjak jer ga je zagrlija i odveja do juga di smo mu priredili prave ovacije.
Nas je na jugu bilo tristotinjak. Ko je bija na jugu zvijezdinog stadiona zna da su tamo skale jako široke. Bez problema mogu tri čovika jedan iza drugog stat na jednu. Tomo se razvalija po tin skalama isprid mene i s raketon u ruci me pita – a kako se ovo pali? Taman san se nageja da mu objasnin kako prvo triba povuć osigurač kad –ššššššššššššššššššššššš !!!!!! Dan danas mi nije jasno kako me ta raketa nije pogodila, proletila mi je milimetar od trepavice !
Dimna je svršila na krov od jugoistoka i dimila..i dimila..i dimila..a baklje evo na slici.
Ako zanemarimo taj incident sa raketon (a i on je na kraju dobro svršija) stvari su se toga dana odvijale jako povoljno za nas. Sve je išlo glatko i nije bilo nikakvih problema. Čak je i Hajduk dobro igra i tuka 3:1! A onda je tribalo krenit ća. Ka šta san i reka, u to vrime nije bilo milicije koja bi te držala na tribini dok se stadion ne bi ispraznija a onda te sa stadiona pratila do vlaka.
I tada ka i svako gostovanje u Beogradu posli toga imalo je svoje finale - izvlačenje sa stadiona i put do željezničke stanice. Zajebana misija. Prije utakmice se još i možeš nekako zajebavat po gradu, ako te ko i napadne to će bit manje grupe. Po svršetku utakmice večina Ciganskoga sjevera kreće prema jugu. Pogotovo ako si radija ono šta smo mi radili prije utakmice. Sad dolaze na naplatu oni oteti šalovi i ono paljenje njihovih zastava. Sad oni koje smo tukli prije utakmice dolaze sa pojačanjen i traže osvetu!
Jedna od uobičajenih taktika povlačenja sa protivničkoga stadiona je izlazak petnaestak minuti prije kraja utakmice. Ta taktika može upalit kad domaći vode i njihovi navijači žele dočekat kraj utakmice i slavlje. Ovaj put domaći su gubili i nije bilo šanse da u zadnjih petnajst minuti stignu dva gola zaostatka. Ne razmišljajući tada o tome, nas stotinjak je ipak pokušalo petnajst minuti prije kraja utakmice neprimjetno napustit stadion. Dok smo se približavali platou iza zapada čuli smo huk, zvuk stampeda koji nan se približava.
Mi tada nismo bili iskusna i uigrana ultra navijačka grupa, ka šta san i reka. Ovo je bila nova generacija navijača i naše prvo jače gostovanje. Iako se radilo o splitskin mangupima, momcima koji imaju muda i ne biže od fajta, ovo je ipak bilo nešto drugo. Na nas je jurišala horda Cigana. Koliko ih je bilo ne znan ali bilo ih je pun kurac. Ogromna bisna masa koja urliče i juriša na nas. Sičan se da ih je pridvodija neki lik žute kose i brade sa štangon u ruci. Možda bi to sve prošlo i malo bolje po nas da nas nisu u startu sasikli artiljerijon. Deseci boca letile su na nas. Djelovali smo ka razbijena vojska. Nije da nismo pružili nikakvi otpor, ali to je sve bilo očajnički, u povlačenju. Stirali su nas prema onoj bus-stanici nasuprot zapada, u Ljutice Bogdana. Neki smo uspili uć u gradski bus koji je slučajno naletija a neki su nastavili prema stadionu JNA. Bajić sa Bača je nosija najveću zastavu koja nije mogla uć u bus.Nije je tija bacit pa je nastavija s njon trčat prema JNA. Tomo Vrekalo je iz vlaka ima oni lanac šta visi između dva vagona i uspija je s njin prilično solidno uvatit nekoliko njihovih. Rezultat je bija takvi da su Cigani demolirali i nas i cili autobus.. Jebiga, razbilo nas ka stare kante. Puno krvavih glava je bilo u povratku a neki uopće i nisu stigli na vlak. Osim razbijenih glava uspili su nan i otet dvi zastave. Jedna od te dvi je i ona Bajićeva. Zapalili su ih sljedeće prvenstvo u deveton misecu..
Nekad dobiješ, nekad daš.
U Beogradu nismo bili dugo, skoro dvi nedilje. U korteu smo išli nas stotinjak prema hotelu Palace a samin tin i parku priko puta hotela koji je posta naša stalna baza u Beogradu. S kolodvora do Palaca pa onda dalje. Čuja san nekad neke priče kako su nas neki tražili po Beogradu ali nas nisu mogli nać -glupost. Ko god nas je tražija moga nas je nać uvik na isto misto - park priko puta hotela Palace. Ovaj put se nismo baš nešto odvajali i najdalje smo išli do one samoposluge ispod ili do hotela. U grupi se išlo i na utakmicu. Svi osin nas desetak koji smo se zadržali u hotelu pokušavajući od igrača užicat karte za utakmicu. Dok smo nas desetak sidili u atriju hotela skužili smo da se vanka skupljaju Grobari. E sad, jesu li oni zakasnili namjerno ili slučajno ali naših u parku više nije bilo. Jesu li znali da je nas samo desetak u hotelu a da ostali šetaju gradon na putu do JNA također ne znan ali znan da smo Vele s Kmana, Žuti iz Varoša i ja izašli isprid njih. Tada san upozna vođe partizanovih navijača koji će poslin uć u njihove mitove i legende – Pampija i Trlaju. Njih dvojica su nan prišli. S njima je bija i Vojvoda (to nije onaj zvijezdin Vojvoda koji će se pojavit kasnije). Nas trojica, njih trojica. Okolo je bilo još Grobara ali neman pojma koliko. Pampi je cilo vrime muča a Trlaja je drža miting. Trlaja je ima nekakav svileni šal sa dva partizanova grba na kojen je kemijskon bilo napisano «Beogradska zvona zvone da pozdrave šampione». Vele mu je čak u jednom trenutku i skinija taj šal pa ga je počeja podjebavat za to «šampioni». Trlajin miting se sastoja od nekakvih provokacija tipa «kako ćete na utakmicu» i slično. Šta bi se dogodilo da smo krenili nanoge na utakmicu – ne znan. Vjerojatno bi dobili u jaketu, ali nismo.Na kraju smo nas deset išli autobusom s igračima Hajduka do stadiona JNA. Na stadionu JNA bilo je oko trideset pet iljada ljudi i navijali smo cilu utakmicu. E, da – Hajduk je dobija 4:0.
Nakon utakmice uvik ista priča. Triba doć od stadiona do željezničke stanice. Neki ljudi naša tadašnja gostovanja u Beogradu uspoređuju sa W.Hillovin filmon Wariors (Ratnici podzemlja). To je kultni film sa kraja sedandesetih u kojen se jedna banda pokušava vratit u svoj dil grada a pri tome ih sve ostale gradske bande pokušavaju spriječit u tome.
Najveći zajeb je kad ti se dogodi da ipak ne stigneš na vlak. Taj put se dogodilo točno to. Doduše ne zato jer su nas Grobari spriječili u tome nego je sama utakmica igrana nešto kasnije nego inače...i jebiga. Ode vlak za Split bez nas. Srićon, naletija je neki vlak sa kojin smo se uspili dovuć do Vinkovaca. I tako se mi usrid noći stvorimo u Vinkovcima. Bila je to duga noć. Srića pa je počeja šesti misec i nije bilo je toliko ladno pa nije bila frka bit vanka, ali šta moš radit u Vinkovcima cilu noć?? A jebiga i ogladni se.Tako smo bili prisiljeni runbat one limene trafike-dućane.(Naročit pik je ima Maslo na onu limenku od Šiptara tako da je par utakmica posli Šiptar uvik dežura uz limenku a kad nas je jednu utakmicu posli milicija stisla uz Šiptarsku limenku šiptar je pokaza miliciji prston na Masla i reka,svi mogu da jedu za đaba samo ovaj nemože taman da pljati). Ne znan zašto ali steka san dojam da se lokalnoj miliciji to nije svidilo. Kad se situacija s milicijom primirila već je počelo svitat. Grad se budija i ljudi su počeli ića na posal. Inače, u Splitu je vožnja bicikle dičji sport. Ritko ko stariji od četrnajst vozi biciklu. Mi smo tada svatili da svaki čovik u Vinkovcima s biciklon ide na posal. Odjednon se stvorilo stotine bicikli svuda naokolo. I ritko koja vezana! Odma se u nas vratija dičji duh i počeli smo grabit te bicikle.To je bija šou. Vožnja na kolo, proklizavanja, gluparije. Sjebeš jednu biciklu pa onda uzmeš drugu. Izgleda da se miliciji ni to nije svidilo pa su nas opet počeli zajebavat. Zapravo su jedva čekali da nas se riješe. Ta želja in se i ispunila kad je doša neki vlak koji vozi Beograd – Knin. Skuda koji je prije toga vozija biciklu po šinama i škiva miliciji u vlak je uša priko lokomotive, a onda priko krova u vagon. Putem smo demolirali cili vlak a najzanimljivije je bilo uzest one slike šta su visile po kupeima pa ih ka frizbije itali vanka. Točnije, na auta u Bihaću. U Kninu nas je opet dočekala milicija. Stvarno su već počeli bit pomalo dosadni. Doma smo došli onin kaubojskin vlakon sa drvenin sidalima.
Par dana nakon te utakmice uslidiće nešto šta je prilično bitno za povijest navijanja.
Prvi sastanak kvartovskih ekipa na Želji na Bačama sa ciljen da napravimo navijačku grupu.
Ali o tome možda nekon drugon prilikon.
Svršila je i ta sezona 1980/81 i krenila je nova, samo ovaj put u prvome ili jesenjen dilu prvenstva igrali smo u Beogradu prvo sa Zvijezdon pa sa Partizanon.
Na ovu utakmicu sa Zvijezdon krenilo nas je opet stotinjak. Nesičan se da je bilo nekih događanja, osin kad smo išli put hotela Palas,doletila su dva-tri kamena put nas ali nismo vidili nikoga, ni odakle su bačena. Na samoj utakmici na Zvijezdinon sjeveru zapaljene su dvi Hajdukove zastave oduzete u petome misecu. Ona velika, bila, sa Hrvatskin grbon gledajuči sa juga planila je ka šibica. Upalili smo dvi-tri baklje a Maslo i Meštar uletili su priko kanala na teren sa tin da su Masla odma uvatili redari a Meštar je trka put Ciganskoga sjevera sa kojega je utrča Cigan po nadimku Žika i pokuša napast Meštra ali su ga uvatili redari. Uhapsilo je oba dva, a nakon šta ih je malo nabilo u tunelu, pustilo ih je pa je Meštar nanovo kupija kartu i vratija se na jug. Nakon utakmice da san mu svoju jaketu da ga ka ne pripoznaju a vračajuči se na stanicu nesičan se da je bilo nekih problema iza utakmice.
Četvrta utakmica te 1981 godine poklopila se sa datumon osnutka Torcide 28.10.Bila je srida, radni dan. Tu smo prvi put išli u Beograd ka pripadnici navijačke grupe Torcida koju smo neslužbeno obnovili na utakmici protiv Študgarta misec dana prije kad je Ušo sa Kmana napravija prvi ttransparent TORCIDA-VAŠA VIRA VAŠ SPAS.
Iz Splita nas je bilo samo dvadesetak ali ovi put naoružani sa lancima i šipkama. U Kninu su nan dva Cigana ušli u vlak a na stanici ih je bilo pedesetak raspitujuči se koliko nas ide u Beograd. Zdrava je tija da tu dvojicu odma napadnemo i izbacimo iz vlaka ali smo ga u tome spriječili jer smo se bojali da nas milicija ne pokupi jer nan je bija cilj doč u Beograd a ne da nas milicija pokupi u Kninu.
Sičan se da smo nakon toga vrtili bocu rakije u krug i nakon popijenoga gutljaja pivali pismu zamrsija se Mare parangal i sve tako dok nismo popili tu bocu.
U Beograd kad smo došli zateklo nas je masu ladno jutro i krenili smo ka i obično u Palasa užicat koju kartu i izgubit vrime. Kako je bila velika zima a nisu nan dali da budemo u hotelu prvo smo se spustili niže Palasa di je bija oni dućan i tu smo kupili marendu i zabili se u oni volat kraj dućana. Kasnije smo se vratili u park i nakon određenoga vrimena pojavilo se desetak Grobara koji čisto sumnjan da su nas tili napast nego su vjerovatno došli iz znatiželje vidit koliko nas je došlo. Istoga momenta Zdrava je krenija put njih sa šipkon i tu je nastala trka za njima i dvojica, trojica su dobili par udaraca. Znali smo da nakon ovoga nemamo više šta tražit u parku i uputili smo se odatle ća jer smo predpostavljali da će ovi alarmirat ostale Grobare. Muvali smo se ulicama Beograda i povremeno nailazili na Grobare ali nikakve akcije nismo poduzimali. Kad smo došli isprid stadiona JNA u onome parkiću priko puta sjevero zapada u grmlju smo sakrili šipke i lance šta smo imali sa sobon. Ja i Vele B. odvojili smo se na sjeveru od naših i na sredini sjevera pušili i snimali situaciju. U tome snimanju okružilo nas je desetak Cigana pitanjen zašto nismo sa našima poviše ulaza. Na to pitanje Vele mu je odgovoria vas je deset a nas dvojica, dođite za nama pa možemo razgovarat.Mi smo se lagano povukli put naših na ulazu, a oni su ostali di jesu.
Jedini navijački rekvizit koji smo nosili bila je Hajdukova zastava sa Hrvatskin grbon i obisili smo je na ulaz na sjevero zapadu. Malo je reč da su pojedinci na stadionu ostali šokirani.
Kako smo znali da su Cigani na sjeveru i da nas snimaju, odustali smo od toga da izađemo prije kraja utakmice nego smo ostali do samoga kraja, pa smo u toj ciloj gužvi čak u parku uspili uzet oružje i uputit se put grada u ladnu Beogradsku večer.